Kraj puta ili novi početak?
Savladati tehnike do savršenstva samo je jedan od ciljeva u učenju borilačke veštine, ali ne i najvažniji! Stalna želja za učenjem i usavršavanjem i pronalaženje duhovnog mira čine nas zapravo pravim majstorima.
Novi izazovi kao nov put pred nama, svaki pojas kao motiv, znak da treba da nastavimo dalje, a ne misao da smo završili – to bi trebalo da nas vodi dalje putem uspešnog učenja veštine.
Sve ovo sam i sam shvatio kroz godine napornog učenja i želim da iskustvo podelim sa vama, kako bi lakše prevazišli ljudske slabosti i stalna preispitivanja i kako ne biste odustali od cilja.
Veština se ne vežba, veština se uči celog života
Razvoj i sklad tela i duha, a ne trka za zvanjem i pojasevima jeste ono što nas čini posebnima. Svako može da uvežba tehnike, ali retki uspevaju da pobede sujetu i shvate da su učenici celog života, bez obzira na majstorska zvanja. Ti retki teže za savršenstvom i uvek su željni novih znanja.
Izvorno, u školama borilačkih veština u starom Japanu nije ni bilo klasičnog polaganja, niti pojaseva u boji. Svi učenici nosili su bele pojaseve i to sve dok Sensej ne proceni da su postigli zadovoljavajući nivo znanja i zrelosti, kada bi im dodeljivao pojaseve početnog nivoa, takozvane Mankyo Shodan pojaseve. Po završetku celokupnog učenja dobijao se najviši pojas Mankyo Kaiden, koji bi za neke učenike bio kraj, a za odabrane samo početak puta i učenja.
Upravo dobijanje Shodan – Crnog pojasa je, prema mom iskustvu, najkritičniji momenat za svakog učenika. Većina njih smatra da su naučili sve, postali majstori veštine i nikada ne napreduju dalje. Oni prestanu da uče i nikada ne otkriju kompleksan i bogat svet borilačkih veština.
Tu posebno želim da skrenem pažnju na rad sa decom, jer u pojedinim klubovima najviša zvanja dobijaju deca i mladi, u vreme kada su još uvek uvek nezreli da shvate smisao učenja veštine, pa zbog toga lako odustaju
Pravi izbor učitelja – prvi korak ka uspehu!
Na mom putu borenja i sam sam prošao kroz različite faze, ali na sreću pored sebe sam uvek imao prave učitelje, koji su me motivisali da u svakoj situaciji dam sve od sebe. Posle dobijanja majstorskog zvanja moj trening sa učiteljem dobio je drugačiju dimenziju. On se trudio da mi dokaže da tehnika nije samo pokret, budio je unutrašnju snagu i volju da želim više, bolje. I zaista, posle svakog novog uspeha sam na početku puta i sada shvatam da je još mnogo izazova preda mnom, još mnogo toga imam da naučim.
“Pojas, ma koje je boje, služi da drži kimono, važno je znanje koje imamo i koje tek treba da steknemo!”, reči su mog prvog Senseja i mog večitog učitelja, koje nikada ne zaboravljam. Zapamtite ih i vi!
Želim vam da pronađete svoj put i nadam se da će mnogima moje iskustvo pomoći.