Poslednjih nekoliko meseci misli su mi usmerene na to da treba da počnem da vežbam, ali nikako da otkrijem šta i kako. Probala sam nekoliko različitih programa vežbanja i sve mi je bilo jednolično, uz gledanje na sat kad će da se završi. Sve dok nisam iskusila nešto potpuno drugačije i neočekivano – borilačku veštinu.

Znam, znam, pomislićete da je to smešno, nadasve neobično za ženu koja ima malo više od 40 i nije se time nikada bavila, ali verujte mi na reč i poslušajte ono što ću vam sada ispričati.

Moje dete već godinama trenira veštinu koja je kombinacija Aikida i Ju Jutse, a ja već godinama redovno idem po nju posle treninga i nikada mi nije palo na pamet da bih mogla i ja da probam. Sve do pre nekoliko meseci, kada sam se priključila školi samoodbrane koju je klub „Takeda“ organizovao.

Nekako je sve išlo prirodno, vreme je proletelo, ni jednog trenutka nisam osetila dosadu ili nemoć da nešto ne mogu da uradim. Čak sam uradila olako i kolut napred, koji sam poslednji put napravila u osnovnoj školi. Priznajem, bilo je malo bojažljivo i previše oprezno, ali, kao što rekoh, prirodno se telo opuštalo i ja sam shvatila da mi prija. Bukvalno sve.

Prošla je škola, a ja odlučila da ću kad tad da počnem da se bavim tom veštinom. Bilo je nekih manjih smetnji i eto mene, konačno na prvom treningu. Spremna da učim, ali opet zapitana da li ja to mogu.

A mogu, shvatila sam to kad se trening završio. Opet sam osetila tu preko potrebnu motivaciju, snagu da mogu sve što treba, želju da se pokrenem. Vreme je proletelo, nisam ni pogledala na sat i jedva čekam sledeći put.