Odmah na početku treninga sam videla da je ženama teže nego muškarcima. Oni imaju jače ruke, pa nekako lagano rade to držanje na rukama i sklekove. Ja ne mogu ni jedan sklek, a ni zgib, priznajem. Ruke su mi slabe za tu vrstu vežbe, a pozadina izgleda teža nego što treba J

No, upornost ne zna za granice, pa nekako uradih tu čuvenu „kockicu“ gde se držiš praktično na jednoj ruci i okrećeš telo. „Vežbaću, ojačaću“, ubeđujem i hrabrim sebe. Iskreno, da mi je bar 5-10 kilograma manje, čini mi se sve bi lakše bilo. To mi je svakako jedan od ciljeva.

Rad u parteru je fizički nekako zahtevniji, treba više snage da se izborite sa protivnikom u bliskom kontaktu, naročito ako je taj protivnik duplo veći od vas, što je kod mene bio slučaj. S druge strane, raznolikost zahvata i njihovo povezivanje u jednu celinu i to što opet učim nešto novo, dali su dodatnu čar svemu.