Ponovo nesigurna, zapitana hoću li moći i nekako rasejana krenuh da se prisećam onoga što sam naučila. Kao poznati štreber navikla sam da se trudim da savladam sve do najsitnijih detalja da se ne bih blamirala (ovo mi je često u životu stvaralo dodatni pritisak šta god da radim), međutim ne ide to ovde tako.

Ovde me uče nešto drugo. Da ne može sve odjednom i ne mora sve odmah, da je učenje proces koji traje, bez pritiska i sile, malo po malo, segment po segment, savladavaju se kretanja, pokreti tela, zahvati, padovi.

Saznajem tek sada da u učenju treba uživati, ne brzati, da je mir ono što je neophodno da bismo savladali nešto na pravi način i umeli to i da primenimo.

Moram da priznam, ovo nisu samo lekcije za savladavanje veštine, već su, za mene, lekcije za život, za rešavanje nekih problema koji nam se malo, malo nađu na putu.

Učim sada, menjam se i govorim sebi: Diši duboko, uspori, korak po korak i naučićeš, rešićeš, uspećeš. Jer zaista, uspeh je kad, za početak bar zastanete, pokušate da shvatite gde grešite i kako da se menjate da biste dostigli ono što želite na pravi način.

Tako ja danas doživljavam učenje u svom klubu kao put koji me vodi ka tome da budem zadovoljna, mirna (koliko moja priroda dozvoljava), spremna za izazove i osnažena da ih rešavam na pravi način.